PISA testiranje, u okviru kog se pismenost ispituje u tri domena: matematika, čitanje i prirodne nauke, definiše testiranje učenika, baš onako kako treba - proverom njihovih postignuća pravimo procene i smernice za dalji rad, jer utvrđujemo da li su učenici koji završavaju period opšteg obrazovanja, uzrasta 15 godina, usvojili znanja i veštine neophodne za nastavak školovanja, profesionalni razvoj i odgovorno učestvovanje u civilnom društvu.
 | ||
| credit Gaelle Marcel |
Podaci koji se obezbeđuju ovim istraživanjem omogućavaju da se utvrdi kvalitet, pravednost i efikasnost obrazovnog sistema, da se prati da li se i u kojoj meri promene u obrazovanju i društvenom kontekstu u kojem se odvija obrazovni proces odražavaju na kvalitet obrazovnih ishoda, kao i da se, na osnovu podataka, planiraju i donose odluke o daljim pravcima razvoja obrazovanja. Podaci o postignuću se saopštavaju na standardizovanoj skali čiji je prosek 500. Skala je podeljena i na nivoe postignuća koji opisuju kojim nivoom i tipom znanja i kognitivnih veština su učenici ovladali. Smatra se da su funkcionalno pismeni oni učenici čija su postignuća na drugom i višim nivoima.
Empirijski podaci obezbeđuju mogućnost donošenja zasnovanih odluka koje se odnose na razvoj obrazovnog sistema i unapređenje postignuća na nacionalnom nivou, ali se mogu odnositi i na pojedine segmente obrazovnog procesa ili specifične grupe koje učestvuju u obrazovanju. Mogućnost
poređenja podataka sa svim zemljama učesnicima obezbeđuje dodatne informacije. Na primer, možemo da vidimo šta sve može da se postigne obrazovanjem, pokazujući kakva su i kolika su postignuća učenika u oblasti matematike, čitanja i prirodnih nauka iz zemalja koje su u PISA studiji veoma uspešne, koje su specifičnosti obrazovnog konteksta u kojem se školuju ti učenici ili koje osobine su ti učenici razvili tokom školovanja.
Podaci koje dobijamo olakšavaju (ili bi, barem tako trebalo da bude) i dugoročno planiranje razvoja obrazovnog sistema. PISA služi i za to da se utvrdi veza koja postoji između obrazovanja i nacionalnih ekonomija; ispituje i promoviše ona znanja i veštine koji su neophodni iz perspektive snalaženja na tržištu rada i vođenju karijere - kao dobar model koji ukazuje na mehanizme kojima se ta veza uspostavlja na nivou očekivanih obrazovnih postignuća.
 |
| Prosečna postignuća učenika na skali čitalačke pismenosti i postignuća učenika na 10, 25, 75. i 90. percentilu u okviru PISA 2009 testiranja (podaci za sve zemlje učesnice |
PISA nije magični štapić kojim ćemo rešiti sve probleme obrazovnog sistema (ne samo našeg, ovo je globalna stvar - banalan, ili ne tako banalan primer je da je smrtnost novorođenčadi i preživljavanje dece uopšte, u tesnoj vezi sa nivoom obrazovanja majki, ili rečeno kroz cifre - kod majki sa nižim nivoom obrazovanja, novorođenčad ima više šansi da ne preživi - oko 25%.), ali može poslužiti ne samo kao putokaz, već kao odskočna daska, koja bi nam pomogla da brže dođemo do rešenja, čija bi primena imala nesagledive 'posledice' po neko društvo.
Čitalačka Pismenost
je 442 poena. Pored prosečnog postignuća treba obratiti pažnju i na značajne razlike koje postoje između učenika. Četvrtina učenika u Srbiji ima postignuća niža od 388 poena, što spada u veoma niska postignuća, dok samo četvrtina najuspešnijih učenika ima postignuća iznad 500 poena. Iako su značajne, razlike koje postoje u Srbiji spadaju među niže, tj. u mnogim drugim zemljama razlike između najuspešnijih i najmanje uspešnih učenika su značajno veće.
Kako izgleda kada ovu tabelu prebacimo u reči:
Na nivoima 5 i 6, koji predstavljaju najviši nivo čitalačke pismenosti, nalazi se između 10 i 20% učenika u zemljama čiji učenici pokazuju najviši prosečni nivo čitalačke pismenosti, dok se u većinievropskih zemalja taj procenat kreće između 5 i 10% . U Srbiji svega oko 0.8% učenika je dostiglo bar nivo 5 u domenu čitalačke pismenosti. Drugim rečima, ako zamislimo školu sa 1000 učenika, u evropskim zemljama u njoj će biti između 50 i 100 učenika sa najvišim nivoom čitalačke pismenosti, dok bi u Srbiji bilo svega 8 takvih učenika.
 |
| credit moren hsu |
Na primer, učenici u Srbiji i Bugarskoj imaju slična prosečna postignuća, ali su razlike između najmanje i najviše uspešnih učenika značajno veće u Bugarskoj nego u Srbiji (vidi dužinu bara za Bugarsku i Srbiju na slici 4) – interkvartilna razlika (razlika u postignućima na 25-tom i 75-tom percentilu) u Bugarskoj iznosi 161 poen, dok je ona u Srbiji 113 poena. Sa prosečnim postignućem od 442 poena učenici iz Srbije su napravili veoma veliki napredak u odnosu na dva prethodna testiranja.
U prvom testiranju u kojem su učestvovali, 2003. godine, učenici iz Srbije su u proseku ostvarili 412 poena. U narednom ciklusu, 2006. godine, čitalačka pismenost učenika iz Srbije je pala za 11 poena. Prosečno postignuće učenika iz Srbije 2009. godine je za 41 poen više nego tri godine ranije, što odgovara efektu jedne godine školovanja u OECD zemljama i predstavlja jedan od najvećih napredaka koji je zabeležen u dosadašnjim PISA ciklusima.
U slučaju Srbije može se uočiti da su učenici bili relativno uspešniji u identifikaciji i selektovanju informacija u tekstu, dok su bili značajno manje uspešni u promišljanju i vrednovanju tekstova koje čitaju. Po takvom profilu, učenici iz Srbije su najsličniji učenicima iz evropskih zemalja Slovenije, Austrije, Slovačke i Mađarske, gde učenici, takođe, pokazuju nešto veći stepen sposobnosti da identifikuju i selektuju informacije nego da promišljaju i vrednuju informacije i tekstove. Obrnuti profil imaju učenici iz sledećih zapadnih zemalja SAD, Velike Britanije i Grčke, u kojima su učenici relativno uspešniji u pogledu promišljanja i vrednovanja informacija i tekstova nego u pogledu identifikacije i selektovanja informacija.
Učenici iz Srbije se nešto bolje snalaze sa linearnim tekstovima nego sa nelinearnim tekstovima, što je vrlo slično opštem trendu koji postoji i u drugim zemljama. Drugim rečima, učenici se nešto bolje
snalaze sa tradicionalnim tekstovima koji prezentuju informacije u okviru kontinuiranog teksta, dok se nešto slabije snalaze sa nelinearnim tesktovima (kao što su, na primer, grafikoni, tabele i dijagrami).
Ako rezultate prevedemo na godine učenja, to bi bilo ovako:
Koliko učenika dostiže pojedine nivoe postignuća na skali naučne pismenosti? Koliko učenika ostaje
ispod nivoa 2 koji je definisan kao donja granica funkcionalne pismenosti? Koliko učenika dostiže
najviše nivoe naučne pismenosti? Na ova pitanja odgovara deo PISA 2009 rezultata koji se prikazuju u ovom delu teksta.
U Srbiji oko 34% učenika, tj. svaki treći, može se opisati kao učenik koji nije dostigao nivo
funkcionalne pismenosti u domenu naučne pismenosti. U odnosu na 2006. godinu, procenat
učenika koji do svoje 15. godine nisu uspeli da dostignu funkcionalnu naučnu pismenost se neznatno smanjio za oko 4 procentna poena. U najboljem slučaju (učenici koji su dostigli bar nivo 1) ovi učenici imaju veoma ograničeno znanje i veštine u domenu nauka, i takvo znanje može biti primenjeno samo u malom broju poznatih situacija.
Na primer, kada se od njih zahteva da pruže naučno objašnjenje nekog fenomena, oni su to u mogućnosti samo ako traženo objašnjenje eksplicitno sledi iz ponuđenih informacija. Ako se naučna pismenost ovih učenika ne bi unapredila, učenici koji su ostali ispod nivoa 2 na skali naučne pismenosti imaće značajne teškoće u daljem obrazovanju, učenju i usavršavanju. Pored toga, oni će imati teškoće da razumeju rezultate naučnih istraživanja i naučne dokaze koji se koriste u okviru javnih rasprava povodom različitih pitanja od opšteg interesa (npr. očuvanje životne sredine, razvoj obrazovanja, primena tehnologija u svakodnevnom životu itd.).
Drugim rečima, svaki treći učenik starosti 15 godina u ovom trenutku ne bi bio dovoljno kompetentan da razume ponuđene argumente i diskusije koje bi se vodile u javnosti povodom određenih tema, tako da bi njihovi stavovi i odluke bile oblikovane u najvećoj meri na osnovu utisaka, predubeđenja i retoričkih veština onih koji zastupaju u javnosti pojedine opcije.
S druge strane, kada se analizira procenat učenika koji su dostigli najviše nivoe u domenu naučne
pismenosti, za razliku od Šangaja, gde je svaki 4. učenik na jednom od ta dva nivoa, u Srbiji je nivo 5 ili 6 u domenu naučne pismenosti dostigao oko 1% učenika, što je značajno niže u odnosu na evropski prosek.
Učenici iz Srbije se nešto bolje snalaze sa linearnim tekstovima nego sa nelinearnim tekstovima, što je vrlo slično opštem trendu koji postoji i u drugim zemljama. Drugim rečima, učenici se nešto bolje
snalaze sa tradicionalnim tekstovima koji prezentuju informacije u okviru kontinuiranog teksta, dok se nešto slabije snalaze sa nelinearnim tesktovima (kao što su, na primer, grafikoni, tabele i dijagrami).
Matematička pismenost
Najviši nivo matematičke pismenosti su ubedljivo pokazali mladi petanestogodišnjaci iz Šangaja (Kina) čije je prosečno postignuće (600 poena na PISA skali) više za oko 100 poena od OECD proseka, što predstavlja veliku razliku. Značajno iza mladih iz Šangaja nalaze se mladi iz Singapura
(562) i Hong Konga (555) koji imaju za oko 40-50 poena niže prosečno postignuće od učenika iz Šangaja. I mladi iz Koreje, Kineskog Tajpeja, Finske, Lihtenštajna, Švajcarske, Japana, Kanade, Holandije, Makao (Kina), Novog Zelanda, Belgije, Australije, Nemačke, Estonije, Islanda, Danske i Slovenije imaju, takođe, prosečna postignuća koja su viša od OECD proseka.
 |
| credit Dawid Małecki |
Prosečni nivo matematičke pismenosti mladih petanestogodišnjaka iz Srbije na PISA 2009 skali iznosi 442 poena. Ipak, mladi u Srbiji se značajno razlikuju po svojoj matematičkoj pismenosti – četvrtina učenika u Srbiji, koja ima najniži nivo matematičke pismenosti, nalazi se ispod 380 poena, što spada u veoma niska postignuća, dok se četvrtina najuspešnijih učenika nalazi iznad 504 poena.
Razlike koje postoje među učenicima u Srbiji u pogledu razvijenosti matematičke pismenosti su slične onima koje postoje na nivou OECD zemalja. Od evropskih zemalja razlike među učenicima su najmanje u Letoniji, Estoniji i Finskoj, dok su najveće u Belgiji, Francuskoj, Nemačkoj, Švajcarskoj i Bugarskoj.
Sa prosečnim postignućem od 442 poena, učenici iz Srbije su ostvarili izvestan napredak od nekih 7 poena u odnosu na dva prethodna testiranja. U prvom testiranju u kojem su učestvovali, 2003. godine, učenici iz Srbije su u domenu matematičke pismenosti u proseku ostvarili 437 poena. U narednom ciklusu, 2006. godine, prosečni nivo matematičke pismenosti je bio sličan – 435 poena. Prosečno postignuće učenika iz Srbije 2009. godine je dostiglo 442 poena.
U odnosu na OECD prosek (496 poena), prosečan nivo matematičke pismenosti je niži za 54 poena.
Imajući u vidu da jedna godina školovanja u OECD zemljama doprinosi porastu od oko 40 poena na PISA skali, može se reći da bi učenicima u Srbiji trebalo obezbediti oko 1.5 godinu dodatnog školovanja i to u OECD zemljama da bi dostigli svoje vršnjake iz OECD zemalja.
Naučna pismenost
Prosečni skor učenika iz Srbije na skali naučne pismenosti 2009. godine iznosi 443 poena (OECD prosek je 501). Mladi u Srbiji se značajno razlikuju po svojoj naučnoj pismenosti – četvrtina učenika u Srbiji koja ima najniža postignuća na skali naučne pismenosti se nalazi ispod 387 poena, što spada u veoma niska postignuća, dok se četvrtina najuspešnijih učenika nalazi iznad 501 poen što odgovara OECD proseku. Ipak, ove razlike koje postoje među učenicima u Srbiji spadaju u niže razlike - niže razlike među učenicima postoje u još samo tri evropske zemlje (Letonija, Rumunija i Estonija). Tako je, na primer, interkvartilna razlika u OECD zemljama u proseku 129 poena, dok je u Srbiji 114 poena. Bugarska može da posluži, takođe, kao dobar primer, jer u toj zemlji, čiji učenici imaju slično prosečno postignuće kao učenici u Srbiji, interkvartilna razlika iznosi 147 poena, što je značajno više nego u Srbiji.
 |
| credit Josh Newton |
U odnosu na učenike iz Hrvatske, učenici u Srbiji imaju za oko 40 poena niže postignuće, što je jednako efektu od jedne godine školovanja, dok ta razlika u odnosu na Sloveniju iznosi skoro 70 poena, što bi odgovaralo efektu od skoro dve godine školovanja u OECD zemljama.
Koliko učenika dostiže pojedine nivoe postignuća na skali naučne pismenosti? Koliko učenika ostaje
ispod nivoa 2 koji je definisan kao donja granica funkcionalne pismenosti? Koliko učenika dostiže
najviše nivoe naučne pismenosti? Na ova pitanja odgovara deo PISA 2009 rezultata koji se prikazuju u ovom delu teksta.
U Srbiji oko 34% učenika, tj. svaki treći, može se opisati kao učenik koji nije dostigao nivo
funkcionalne pismenosti u domenu naučne pismenosti. U odnosu na 2006. godinu, procenat
učenika koji do svoje 15. godine nisu uspeli da dostignu funkcionalnu naučnu pismenost se neznatno smanjio za oko 4 procentna poena. U najboljem slučaju (učenici koji su dostigli bar nivo 1) ovi učenici imaju veoma ograničeno znanje i veštine u domenu nauka, i takvo znanje može biti primenjeno samo u malom broju poznatih situacija.
Na primer, kada se od njih zahteva da pruže naučno objašnjenje nekog fenomena, oni su to u mogućnosti samo ako traženo objašnjenje eksplicitno sledi iz ponuđenih informacija. Ako se naučna pismenost ovih učenika ne bi unapredila, učenici koji su ostali ispod nivoa 2 na skali naučne pismenosti imaće značajne teškoće u daljem obrazovanju, učenju i usavršavanju. Pored toga, oni će imati teškoće da razumeju rezultate naučnih istraživanja i naučne dokaze koji se koriste u okviru javnih rasprava povodom različitih pitanja od opšteg interesa (npr. očuvanje životne sredine, razvoj obrazovanja, primena tehnologija u svakodnevnom životu itd.).
Drugim rečima, svaki treći učenik starosti 15 godina u ovom trenutku ne bi bio dovoljno kompetentan da razume ponuđene argumente i diskusije koje bi se vodile u javnosti povodom određenih tema, tako da bi njihovi stavovi i odluke bile oblikovane u najvećoj meri na osnovu utisaka, predubeđenja i retoričkih veština onih koji zastupaju u javnosti pojedine opcije.
S druge strane, kada se analizira procenat učenika koji su dostigli najviše nivoe u domenu naučne
pismenosti, za razliku od Šangaja, gde je svaki 4. učenik na jednom od ta dva nivoa, u Srbiji je nivo 5 ili 6 u domenu naučne pismenosti dostigao oko 1% učenika, što je značajno niže u odnosu na evropski prosek.
Dakle, ako zamislimo školu sa 1000 učenika, u evropskim zemljama u njoj će biti oko 70 učenika na najvišim nivoima naučne pismenosti, dok bi u Srbiji taj broj bio oko 10 učenika.
