Svako Dete Zaslužuje Heroja

Ceo život sam provela ili u školi ili na putu ka školi ili prepričavajući događaje iz škole. Oba moja roditelja su bila prosvetni radnici, moji baba i deda s majčine strane su bili prosvetni radnici, a proteklih 40 godina i sama radim taj isti posao.

photo credit amanda tipton

Suvišno je reći da sam tokom godina imala priliku da posmatram reformu obrazovanja iz više uglova. Neke od reformi su bile dobre. Neke i nisu bile tako dobre. I znamo zašto deca napuštaju školu. Znamo zašto deca ne uče. Zbog siromaštva, slabog pohađanje nastave, negativnog uticaja vršnjaka. Znamo zašto. Ali jedna od stvari o kojima nikada ne diskutujemo ili retko diskutujemo jeste vrednost i značaj međuljudske povezanosti, veza.

Džejms Komer kaže da se nikakvo značajnije učenje ne može odvijati bez značajne veze. Džordž Vašington Karver kaže da je svako učenje razumevanje odnosa. Na svakog u ovoj prostoriji je uticao neki nastavnik ili odrasla osoba. Godinama posmatram ljude kako podučavaju. Posmatrala sam one najbolje, a i neke od najgorih.

Jedna koleginica mi je jednom rekla: "Ne plaćaju me da volim decu. Plaćaju me da ispredajem lekciju. Deca bi trebalo da je nauče. Ja treba da predajem. Oni treba da nauče. Kraj priče."

Rekla sam joj: "Znaš, deca ne uče od ljudi koje ne vole."

Ona mi kaže: "To su gluposti."

A ja joj kažem: "Vidi, pred tobom je duga i teška godina, dušo."

Suvišno je reći da je tako i bilo. Ima mišljenja da čovek ili ume ili ne ume da izgradi vezu sa nekim drugim. Mislim da je Stiven Kavi bio u pravu. Rekao je da treba samo ubaciti par jednostavnih stvari, kao potrebu da razumete, nasuprot potrebi da vas razumeju, i jednostavne stvari poput izvinjenja. Da li ste se ikada setili toga? Izvinite se detetu i ono će se šokirati.

Jednom sam predavala lekciju o razlomcima. Nisam nešto dobra iz matematike, ali sam radila na tome. Kada sam pogledala udžbenik, shvatila sam da sam kompletnu lekciju ispredavala pogrešno. 

I tako, dođem na čas sledeći dan i kažem: "Ljudi, dugujem vam izvinjenje." Celu lekciju sam ispredavala pogrešno. Mnogo mi je žao."

Oni su mi rekli: "U redu je, g-đice Pirson. Toliko ste se zaneli da nismo hteli da vas prekidamo." 

Držala sam tako loše časove, toliko akademski neadekvatne, da sam plakala. Pitala sam se kako ću da dovedem ovu grupu za 9 meseci, od njihovog sadašnjeg nivoa znanja do onog na kom bi trebalo da budu? I bilo je teško. Bilo je strašno teško. Kako da poboljšam i samopoštovanje deteta i njegova akademska dostignuća u isto vreme?

3:26

Jedne godine mi je pala na pamet sjajna ideja. Rekla sam svim mojim đacima: "Izabrani ste da budete u mom razredu jer sam ja najbolja nastavnica, a vi ste najbolji učenici! Spojili su nas kako bismo bili primer svima ostalima."

Jedan od đaka je pitao: "Stvarno!?" 

Rekla sam: "Stvarno! Pokazaćemo ostalim razredima kako se to radi! Kada budemo prolazili hodnikom, primećivaće nas i zato ne smete da pravite buku. Treba samo da koračate ponosno." A dala sam im i mantru: 

"Ja sam neko. Bio sam neko kada sam došao. Biću još bolja osoba kad odem. Ja sam moćan, ja sam snažan. Zaslužujem obrazovanje koje dobijam ovde. Ima toliko stvari koje treba da uradim, ljudi koje treba da zadivim i mesta na koja treba da odem." 

A oni kažu: "Jeste!" 

Kad ponoviš ove reči dovoljno puta, one postanu deo tebe. I tako -  Dala sam kontrolni, 20 pitanja. Jedan đak je omašio 18. Napisala sam "+2" na njegovom papiru i velikog smajlija. Pitao je: "G-đice Pirson, da li je ovo 1?" Rekla sam: "Da." "Zašto ste onda stavili smajlija?" Rekla sam: "Zato što si i dalje u igri. Imao si dva tačna odgovora. Nisi pogrešio sve." Rekla sam: "Zar nećeš uraditi bolje nakon što uradimo ispravku?" On kaže: "Da, učiteljice, ja mogu bolje." 

Vidite, "-18" je deprimirijauće. Dok "+2" šalje poruku: "Nisam toliko loš."  

Godinama sam gledala svoju majku kako uzima vreme od odmora da se pripremi, kako odlazi u kućne posete tokom popodneva, kako kupuje češljeve, četke, kikiriki puter i krekere koje bi stavila u svoju fioku za decu koja su gladna, kao i prašak i sapun za decu koja nisu mirisala najbolje. Vidite, teško je učiti decu koja smrde. 

A deca umeju da budu surova. I tako je ona držala sve to u svojoj fioci, a godinama kasnije, pošto je otišla u penziju, gledala sam neku od te iste dece kako joj prilaze i govore: "Znate, G-đo Voker, promenili ste mi život. Dali ste smisao stvarima. Učinili ste da se osetim kao neko, kada sam, duboku u sebi, znao da to nisam. Samo sam želeo da vidite šta sam postao.

" I, kada je moja mama umrla pre dve godine u svojoj 92. godini, toliko njenih bivših učenika je došlo na njenu sahranu da me je to rasplakalo. Ne zato što je umrla, već zato što je iza sebe ostavila međuljudske veze koje nikada ne mogu nestati. Možemo li podneti da stvaramo više veza? Naravno! Da li ćete voleti sve vaše učenike? Naravno da ne. I, znate da vaša najproblematičnija deca nikada ne izostaju. Nikada. Nećete ih voleti sve ali problematična deca se pojavljuju sa razlogom. To je povezanost. To je veza. I, iako ih nećete voleti sve, suština je u tome da oni to nikada ne smeju primetiti. Tako učitelji postaju veliki glumci: dolazimo na posao i kada nam se ne radi, i poštujemo pravila koja nemaju smisla, i predajemo uprkos svemu. 

Predajemo uprkos svemu jer je to naš poziv. Predavanje i učenje treba da donose radost. Koliko moćan bi bio svet ako bismo imali decu koja se ne boje rizika, koja se ne boje da razmišljaju i koja imaju nekog junaka? Svako dete zaslužuje nekog junaka, odraslu osobu koja nikad neće odustati od njih, koja razume moć povezanosti i koja insistira da oni postanu ono najbolje što mogu biti. Da li je to težak posao? Možete da se kladite da jeste. Ali nije nemoguć. Mi to možemo. Mi smo prosvetari. Mi smo rođeni da napravimo razliku.