Međunarodni program procene učeničkih postignuća PISA (Programme for International Student Assessment) je u ovom trenutku najveće međunarodno istraživanje u oblasti obrazovanja. Realizuje se u organizaciji OECD-a od 1997. godine. Testiranja učenika organizuju se svake tri godine (2000, 2003, 2006, 2009, 2012…), a osnovni cilj je da se omogući zemljama učesnicama da donose strateške odluke u obrazovanju na osnovu empirijskih podataka o postignućima učenika i uslovima u kojima se oni školuju.
 |
| photo credit codytdavis |
2000. godine, objavljeni su rezultati PISA testova, kada su testirane veštine i znanja petnaestogodišnjaka širom sveta, a Finska je s lakoćom upala u ligu najuspešnijih - sa odličnim ocenama kada su u pitanju matematika i prirodne nauke uopšte, dok je u čitanju osvojila ubedljivo prvo mesto. Poređenja radi, đaci is Amerike su te iste godine prošli sa osrednjim rezultatima, a kada bismo uporedili rezultate koja su na testovima pokazala deca iz Srbije, u poređenju sa svojim vršnjacima iz Finske - naši đaci kasne, u obrazovnom smislu 2 - 2.5 godine. (To prosto znači da su dve trećine naših đaka na testovima pokazali znanje koje ih smešta na samo dno lestvice.)
Ovi rezultati su mnoge ponukali da Finsku stave u svetski vrh kada je obrazovni sistem u pitanju, pa je sasvim logična opšta jagma za traženjem izvora takve, pa može se reći - brzopotezne magije.
A onda su stvari krenule nekim drugim tokom i Finska je počela da pada na rang listi. Između 2006. i 2012, rezultati su krenuli (oštrom) silaznom putanjom. Ista stvar im se dogodila i 2015. godine, dok su rezultati ostalih zemalja koje su uvek postizale odlične rezultate ostajali standardno stabilni.
Tim Oats (director of assessment research and development at Cambridge Assessment) kaže da se Finska u tom trenutku već kotrljala niz strmu padinu, ali da je PISA test pogrešno interpretiran i da se zato pretpostavilo da je Finski obrazovni sitem u usponu.
Finska je i dalje u svetskom vrhu, ali su rezultati proteklih godina naveli stručnjake širom sveta da započnu debatu o njenom obrazovnom sistemu.
Finska je i dalje u svetskom vrhu, ali su rezultati proteklih godina naveli stručnjake širom sveta da započnu debatu o njenom obrazovnom sistemu.
Mora da je postojao nekakav razlog za meteorski uspeh koji su u jednom trenutku prikazali. Na prvi pogled, delovalo je da su uzrok svemu reforme koje su dovele do autonomije škola i promene paradigme koja se ticala metoda u sferi edukacije, pa smo sa nastavnika - fokus prebacili na učenika. Pričalo se naveliko i o tome kako u Finskoj nema domaćih zadataka, niti procenjivanja znanja u vidu svakojakog testiranja tokom godine, 'turisti u potrazi sa čudotvornim napitkom' su u jednačinu uspeha ubacivali i vreme početka nastave ili činjenicu da u Finskoj postoji kultura poštovanja profesije - nešto, za čim ovdašnji nastavnici vape.
Gabriel Heller Shalgren (research director at the Center for the Study of Market Reform Education, Real Finnish Lessons) kaže da je inicijalni uspeh koji je Finska prikazala rezultirao iz standarda obrazovanja postavljenih još 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, dakle, mnogo ranije nego što su intervencije pomenute gore uspele da se ukorene i utiču na bilo šta. On takođe dodaje da ne postoje čvrsti dokazi koji bi upućivali da se uspeh može pripisati reformama koje su kasnije usledile - navodeći da je centralizovan sistem obrazovanja (nastavnik kao centar) bio dominantan do 90-ih. Po njemu, treba se fokusirati na kasniji ekonomski razvoj Finske i industrijalizaciju - što je kao jednu od posledica imalo i pomake u obrazovnom stitemu. On se doduše slaže sa tvrdnjama da uspeh Finske možemo tražiti i u tome da je biti predavač jedno od najcenjenijih profesija u Finskoj, ali da to nije nikakva novina, već da datira još od 19. veka.
Kada se sve to prevede kroz (ne)uspeh koji je Finska ostvarivala tokom proteklih godina, nameće se zaključak da je destrukturiranje škola u kojima se nastavni proces vrti oko učenika, nasuprot rukovođenju od strane predavača - loša opcija za kognitivna postignuća, ili njegovim rečima "rezultati testova su konačno uhvatili korak sa fantazijama Finaca".
U rezultate PISA testiranja ulazi zbirno postignuće svih učenika, nevezano od pola, ali kada se zagledate u postignuća dečaka i devojčica zasebno, vidi se zanimljiv obrazac - za neke razlog za zabrinutost, za mene, koja sa decom radim 20 godina - pa, standard. Dečaci su fokusirani na pokret i sasvim je logično da će devojčice provoditi više vremena čitajući. U Finskoj, međutim, postoji još jedna stvar - dečaci širom sveta, uglavnom postižu bolje rezultate kada je matematika i nauka u pitanju, ali u Finskoj najnoviji rezulatati pokazuju da su devojčice odnele ubedljivu pobedu, ne samo, što se čitanja tiče, već i što se standardno 'dečačkih tema' tiče. U tom smislu Tom Loveless ("Girls, Boys, and Reading,") naglašava da postignuća koje Finci pokazuju u čitanju zavise isključivo od devojčica.
Zanimljivo je da se Tom nije bavio razlozima ranijeg 'gender gap' (razlike u postignućima između polova) - tj. pretpostavljamo da je normativ da dečaci budu bolji iz matematike i nauke (jer to, intrinzično i jesu), ali se istovremeno ne pitamo zašto u jednoj zemlji dolazi do preokreta - tj. šta se to u društvenoj pozadini valja, pa su devojčice uspele da dobace do dečaka, pa čak i da ih prestignu.
Loveless zaključuje da je upravo taj rodni jaz ilustracija za površnost komentara koji su se ticali postignuća Finske na PISA testiranju, dodajući da bismo pravilnom interpretacijom shvatili da je 50% školske populacije (dakle, dečaci) u velikom problemu zbog obrazovne politike koja se tamo sprovodi.
Inače, ovaj rodni jaz koji postoji u Finskoj, prevazilazi rezultate PISA testiranja, jer nam podaci pokazuju da više žena upisuje fakultete, tj. u Finskoj ima više žena sa visokim obrazovanjem nego muškaraca.
Pasi Sahlberg, finski edukator smatra da dečaci, za razliku od devojčica, ne čitaju zbog uživanja, navodeći da su dani kada je Finska imala najbolje čitače u osnovnim školama davno iza nas.
Debata koja je započeta ne tiče se samo edukativnog sistema u Finskoj, već je put za iznalaženje najučinkovitijih pedagoških oruđa širom sveta. Tako, Andreas Schleicher (direktor za edukaciju, OECD) veruje da je skorašnji pad Finske na listi neznatan u poređenju sa napretkom koji je ostvaren u trenutku kada je napušten tradicionalan obrazac u obrazovanju.
Tačno je da azijski školski sistem daleko nadmašuje finski, ali mnogi upozoravaju na činjenicu da njihov beskompromisan raspored i milje vođen testiranjima možda zakida na kvalitetu budućnosti te dece, a zarad kratkoročnih ciljeva - jedan od zanimljivih argumenata koje je postavio novinar i politikolog Fareed Zakaria.
"Trebalo bi da budemo veoma obazrivi pre nego li krenemo ka oponašanju azijskih školskih sistema, koji se i dalje fokusiraju na replikaciju sadržaja (pamćenje) i polaganje testova. I sam sam prošao kroz jedan takav sistem i ne vidim da on vodi do razmišljanja, problemskog rešavanja zadataka ili kreativnosti."
U članku Edukativni sistem Hong Konga i dalje ne uspeva da pripremi decu za budućnost, jedna od rečenica kaže sledeće:
Deca se suočavaju sa neverovatnim pritiskom u školama. Da bi odgovorila na sve zahvate kontinualnog procenjivanja - provode više sati radeći domaći zadatak (svakodnevno), nauštrb spavanja i igre - koji predstavljaju osnovu za pravilan razvoj dece.
Teza je da kontinualno procenjivanja znanja dece ne dovodi do toga da će ista uživati u učenju, već da će učiti zbog straha od neuspeha, što dugoročno može imati stravične posledice.
Ono što je Loveless video kao problem - rodni jaz - je nešto što nije rezervisano samo za Finsku, već je deo globalnog 'trenda'. Devojčice nadmašuju dečake u svim zemljama, i debata koju bi sada trebalo da vodimo je kako socijalni, biološki i kulturalni aspekti dovode do jaza (koji nadilazi strogo polnu odrednicu).
Ono što je moguće da se desilo je, da smo u potrazi za brzim rešenjem postali 'edukativni turisti' koji su na primeru Finske videli ono što žele da vide, bez mnogo uplitanja u važna pitanja sa kojima se Finska i dalje rve, a bez kojih se ne može dalje - ukoliko vam 'dalje' znači više od promene hotela u kome bi vaša deca provela rekreativnu nastavu, ne zato što u istom rade prskalice za slučaj požara (pa se neće zapaliti, dan pre nego li deca krenu na put), već zato što ima veće televizore u sobama.
Pre nego li se dođe do bilo kakvih (relevantnih) zaključaka, mora se u obzir uzeti razumevanje finske kulture, istorije i tražiti dokaze koji će zahvatiti mnogo širi opseg od najbanalnijeg popisa popularnih trivijalnih informacija, maskiranih u činjenice.
U rezultate PISA testiranja ulazi zbirno postignuće svih učenika, nevezano od pola, ali kada se zagledate u postignuća dečaka i devojčica zasebno, vidi se zanimljiv obrazac - za neke razlog za zabrinutost, za mene, koja sa decom radim 20 godina - pa, standard. Dečaci su fokusirani na pokret i sasvim je logično da će devojčice provoditi više vremena čitajući. U Finskoj, međutim, postoji još jedna stvar - dečaci širom sveta, uglavnom postižu bolje rezultate kada je matematika i nauka u pitanju, ali u Finskoj najnoviji rezulatati pokazuju da su devojčice odnele ubedljivu pobedu, ne samo, što se čitanja tiče, već i što se standardno 'dečačkih tema' tiče. U tom smislu Tom Loveless ("Girls, Boys, and Reading,") naglašava da postignuća koje Finci pokazuju u čitanju zavise isključivo od devojčica.
Zanimljivo je da se Tom nije bavio razlozima ranijeg 'gender gap' (razlike u postignućima između polova) - tj. pretpostavljamo da je normativ da dečaci budu bolji iz matematike i nauke (jer to, intrinzično i jesu), ali se istovremeno ne pitamo zašto u jednoj zemlji dolazi do preokreta - tj. šta se to u društvenoj pozadini valja, pa su devojčice uspele da dobace do dečaka, pa čak i da ih prestignu.
Loveless zaključuje da je upravo taj rodni jaz ilustracija za površnost komentara koji su se ticali postignuća Finske na PISA testiranju, dodajući da bismo pravilnom interpretacijom shvatili da je 50% školske populacije (dakle, dečaci) u velikom problemu zbog obrazovne politike koja se tamo sprovodi.
Inače, ovaj rodni jaz koji postoji u Finskoj, prevazilazi rezultate PISA testiranja, jer nam podaci pokazuju da više žena upisuje fakultete, tj. u Finskoj ima više žena sa visokim obrazovanjem nego muškaraca.
Pasi Sahlberg, finski edukator smatra da dečaci, za razliku od devojčica, ne čitaju zbog uživanja, navodeći da su dani kada je Finska imala najbolje čitače u osnovnim školama davno iza nas.
Debata koja je započeta ne tiče se samo edukativnog sistema u Finskoj, već je put za iznalaženje najučinkovitijih pedagoških oruđa širom sveta. Tako, Andreas Schleicher (direktor za edukaciju, OECD) veruje da je skorašnji pad Finske na listi neznatan u poređenju sa napretkom koji je ostvaren u trenutku kada je napušten tradicionalan obrazac u obrazovanju.
Tačno je da azijski školski sistem daleko nadmašuje finski, ali mnogi upozoravaju na činjenicu da njihov beskompromisan raspored i milje vođen testiranjima možda zakida na kvalitetu budućnosti te dece, a zarad kratkoročnih ciljeva - jedan od zanimljivih argumenata koje je postavio novinar i politikolog Fareed Zakaria.
"Trebalo bi da budemo veoma obazrivi pre nego li krenemo ka oponašanju azijskih školskih sistema, koji se i dalje fokusiraju na replikaciju sadržaja (pamćenje) i polaganje testova. I sam sam prošao kroz jedan takav sistem i ne vidim da on vodi do razmišljanja, problemskog rešavanja zadataka ili kreativnosti."
U članku Edukativni sistem Hong Konga i dalje ne uspeva da pripremi decu za budućnost, jedna od rečenica kaže sledeće:
Deca se suočavaju sa neverovatnim pritiskom u školama. Da bi odgovorila na sve zahvate kontinualnog procenjivanja - provode više sati radeći domaći zadatak (svakodnevno), nauštrb spavanja i igre - koji predstavljaju osnovu za pravilan razvoj dece.
Teza je da kontinualno procenjivanja znanja dece ne dovodi do toga da će ista uživati u učenju, već da će učiti zbog straha od neuspeha, što dugoročno može imati stravične posledice.
Ono što je Loveless video kao problem - rodni jaz - je nešto što nije rezervisano samo za Finsku, već je deo globalnog 'trenda'. Devojčice nadmašuju dečake u svim zemljama, i debata koju bi sada trebalo da vodimo je kako socijalni, biološki i kulturalni aspekti dovode do jaza (koji nadilazi strogo polnu odrednicu).
Ono što je moguće da se desilo je, da smo u potrazi za brzim rešenjem postali 'edukativni turisti' koji su na primeru Finske videli ono što žele da vide, bez mnogo uplitanja u važna pitanja sa kojima se Finska i dalje rve, a bez kojih se ne može dalje - ukoliko vam 'dalje' znači više od promene hotela u kome bi vaša deca provela rekreativnu nastavu, ne zato što u istom rade prskalice za slučaj požara (pa se neće zapaliti, dan pre nego li deca krenu na put), već zato što ima veće televizore u sobama.
Pre nego li se dođe do bilo kakvih (relevantnih) zaključaka, mora se u obzir uzeti razumevanje finske kulture, istorije i tražiti dokaze koji će zahvatiti mnogo širi opseg od najbanalnijeg popisa popularnih trivijalnih informacija, maskiranih u činjenice.
Za kraj, malo introspekcije od kucača ovih redova (mada sam prstohvat misli prosula na prikupljene i ovde izložene podatke) - rodni jaz ne treba posmatrati samo u školskom uzrastu, već na nivou kulturno-socijalnih obrazaca, u kojima je gotovo nemoguće kupiti lego za devojčice, a da nisu u pitanju roze kocke, za čije je sastavljanje potrebno manje od 15 minuta, dok setovi za dečake uključuju kompleksna rešenja. Ne mora da bude lego, dovoljno je da se zagledate u rafove u bilo kojoj prodavnici igračaka i odeće, a onda pogledate ovaj video i razmislite dobro o vrednostima koje namećemo svojoj deci od prvog trenutka.
Možda nije nezanemarljiva ni činjenica da je Finska prva zemlja na svetu koja je ženama dala puna politička prava 1906. Preporučujem da pogledate video o tome kako deca vide jednakost/nejednakost, samo na osnovu pola koji im je rođenjem dat, ali i da pogledate kako izgeda izveštaj (imaju ga za svaku godinu) koji se tiče jednakosti polova - ovaj je za 2018. godinu i ima 160 strana.
Na kraju, dotakla bih se azijskog modela, koji polazi od činjenice da što više sati uložimo u đaka, više će i znati, pa ne iznenađuje to da njihova deca počinju ranije sa školskim aktivnostima i drilom koji ih od malih nogu podstiče da uvek daju više. Kroz stalno testiranje, deca se uče da su jedni drugima konkurencija i razvija se takmičarski duh - koji, rekli biste da i nije loše imati u ova 'teška vremena', ali i tu treba hodati kao po jajima, jer je sve više veoma talentovane i uspešne dece u raljama depresije i verujem da će se o tome, nažalost, tek pričati, jer će problem postati globalna, a ne samo lokalna stvar.
Možda nije nezanemarljiva ni činjenica da je Finska prva zemlja na svetu koja je ženama dala puna politička prava 1906. Preporučujem da pogledate video o tome kako deca vide jednakost/nejednakost, samo na osnovu pola koji im je rođenjem dat, ali i da pogledate kako izgeda izveštaj (imaju ga za svaku godinu) koji se tiče jednakosti polova - ovaj je za 2018. godinu i ima 160 strana.
Na kraju, dotakla bih se azijskog modela, koji polazi od činjenice da što više sati uložimo u đaka, više će i znati, pa ne iznenađuje to da njihova deca počinju ranije sa školskim aktivnostima i drilom koji ih od malih nogu podstiče da uvek daju više. Kroz stalno testiranje, deca se uče da su jedni drugima konkurencija i razvija se takmičarski duh - koji, rekli biste da i nije loše imati u ova 'teška vremena', ali i tu treba hodati kao po jajima, jer je sve više veoma talentovane i uspešne dece u raljama depresije i verujem da će se o tome, nažalost, tek pričati, jer će problem postati globalna, a ne samo lokalna stvar.
