Ako sklonimo na stranu moderne fensi izraze 21. veka, istina je da predajem već 13 godina i morala je da se desi situacija opasna po život da me probudi iz 10 godina kvazi-predavanja i pomogne mi da shvatim da su pitanja učenika koren pravog učenja, a ne napisan nastavni plan koji im daje komadiće nasumičnih informacija.
Hemija je više od eksplozija, nalazi se svuda. Da li ste ikad zatekli sebe kako u restoranu zamišljeno samo ponavljate ovo? Neki ljudi klimaju glavom. Skoro sam pokazao ovo svojim učenicima, i samo sam ih pitao da pokušaju da objasne zašto se to desilo. Pitanja i razgovori nakon toga bili su fascinantni. Pogledajte ovaj video koji mi je poslala Medi sa trećeg časa, te večeri.
Kao Medin nastavnik hemije, očigledno je da me je oduševilo što je otišla kući i nastavila da istražuje o ovoj neverovatnoj demonstraciji koju smo imali na času. Ali još više me je fasciniralo to da je Medina radoznalost odvela nju na novi nivo. Ako pogledate unutar tog pehara, videćete sveću. Medi koristi temperaturu da ovaj fenomen pogura do novog scenarija.
Pitanja i radoznalost poput Medine su magneti koji nas vuku prema našim nastavnicima i oni prelaze granice svake tehnologije ili krilatice u obrazovanju. Ali ako te tehnologije stavimo ispred pitanja učenika, možda ćemo ostati bez najvećeg nastavničkog alata: pitanja naših učenika. Na primer, prebacivanje dosadne lekcije iz učionice na ekran mobilnog uređaja možda će vam sačuvati nastavno vreme, ali ako je u središtu učenikovog iskustva, to je isto neljudsko ćaskanje, samo umotano u kitnjasto pakovanje. Ali ako umesto toga imamo hrabrosti da zbunimo svoje učenike, stavimo ih u rebus i izazovemo prava pitanja, kroz ta pitanja, mi kao nastavnici imamo informacije sa kojima možemo napraviti robusne i informativne metode kombinovane nastave.
Ako sklonimo na stranu moderne fensi izraze 21. veka, istina je da predajem već 13 godina i morala je da se desi situacija opasna po život da me probudi iz 10 godina kvazi-predavanja i pomogne mi da shvatim da su pitanja učenika koren pravog učenja, a ne napisan nastavni plan koji im daje komadiće nasumičnih informacija.
U maju 2010., sa 35 godina, sa dvogodišnjim detetom kod kuće i drugim detetom na putu, otkrili su mi veliku aneurizmu na početku moje torakalne aorte. Došlo je do operacije na otvorenom srcu. Ovo je pravi imejl od mog doktora. Kada sam dobio ovo, bio sam - pritisnite Caps Lock - potpuno poludeo. Ali me je neverovatno utešilo samopouzdanje mog hirurga. Odakle mu to samopouzdanje, ta odvažnost?
Kada sam ga pitao, rekao mi je tri stvari. Prvo je rekao da ga je znatiželja vodila da postavlja teška pitanja o proceduri, o tome šta jeste, a šta nije funkcionisalo. Drugo, prihvatio je i nije se plašio zbrkanog procesa pokušaja i grešenja, tog neizbežnog procesa. I treće, kroz intenzivno razmišljanje, skupio je potrebne informacije da smisli i preradi proceduru, i onda je čvrstom rukom spasio moj život.
Upio sam dosta toga iz ovih mudrih reči i pre nego što sam se te jeseni vratio u učionicu, napisao sam tri svoja pravila koja svaki dan stavljam u planiranje nastave. Prvo pravilo: znatiželja je na prvom mestu. Pitanja mogu biti prozori do sjajne nastave, ali nikako obrnuto. Pravilo dva: prihvati zbrku. Svi smo nastavnici. Znamo da je učenje nezgodno. I samo zato što je naučni metod određen za stranu pet odeljka 1.2 prvog poglavlja, kojeg uvek preskačemo, pokušaji i greške još uvek mogu biti informalni deo onoga što svaki dan radimo u Katedrali svetog srca u prostoriji 206. Pravilo tri: vežbajte razmišljanje. Radimo bitnu stvar. Ona zaslužuje našu pažnju, ali i razmatranje. Možemo li mi biti hirurzi u učionicama? Kao da će ono što radimo jednog dana spašavati živote. Naši učenici su vredni toga. I svaki slučaj je drugačiji.
U redu. Izvinite. Moj unutrašnji nastavnik hemije je morao da izbaci to iz sebe pre nego što nastavimo.
Ovo su moje ćerke. S desne strane je mala Emalu - mi smo južnjačka porodica. A sa leve je Rajli. Rajli će za nekoliko nedelja biti velika devojčica. Imaće četiri godine i svako ko poznaje dete tih godina zna da oni vole da pitaju: "Zašto?" Da. Zašto. Ovo dete mogu da naučim bilo čemu jer je sve interesuje. Svi smo bili u tom dobu. Ali izazov je za Rajline buduće nastavnike, one koje tek treba da upozna. Kako će negovati tu radoznalost?
Rekao bih da je Rajli metafora za svu decu i mislim da napuštanje škole postoji u raznim oblicima - od starijeg učenika koji odustane pre početka godine do praznog stola u pozadini učionice urbane osnovne škole. Ali ako mi kao nastavnici napustimo ovu jednostavnu ulogu distributera znanja i usvojimo novu paradigmu kao kultivatori radoznalosti i ljubopitljivosti, možda doprinesemo sa malo više značenja njihovom školskom danu, i pokrenemo njihovu maštu.
