Ovo je Mario, naš sin. Rođen je pre dve i po godine, nakon prilično teške trudnoće zbog koje sam morala da ležim u krevetu osam meseci. Ali izgledalo je kao da je sve pod kontrolom. Imao je dobru kilažu na rođenju. Imao je dobar Apgar indeks. Ovo nas je razuverilo. Ali na kraju, deset dana po njegovom rođenju, otkrili smo da je imao šlog.
 |
| photo pixabay.com |
Kao što možda znate, šlog je povreda mozga. Antenatalni šlog bi moglo da bude nešto što može da se dogodi u toku devetomesečne trudnoće ili odjednom nakon rođenja, i u tom slučaju, kao što možete da vidite, oštetila se desna strana njegovog mozga.
Kao posledica ovog šloga na Mariovo telo moglo je da bude to da ne može da kontroliše levu stranu svog tela. Zamislite da imate kompjuter i štampač i želite da prebacite, da odštampate dokument, ali štampač nema odgovarajuče drajvere, tako je i sa Mariom. Sa njim je isto tako, voleo bi da pomeri levu stranu svog tela, ali nije sposoban da transmituje odgovarajući unos kako bi pomerio levu ruku i levu nogu.
Život je morao da se promeni. Morali smo da promenimo raspored. Morali smo sa promenimo uticaj koji je njegovo rođenje imalo na naš život.
Kao što možete da zamislite, nažalost, nismo bili spremni. Niko nas nije naučio kako da se nosimo sa ovakvom bolešću, i mnogo pitanja je počelo da nam pada na pamet. I bilo je vrlo teško. Vrlo jednostavna pitanja poput: zašto se ovo baš nama desilo? Šta je pošlo naopako? Neka teža pitanja poput: kakav će uticaj ovo imati na Mariov život? Da li će biti u stanju da radi? Da li će moći da bude normalan? I kao roditelj, posebno po prvi put, zašto neće biti bolji od nas? I zaista je teško ovo reći ali nekoliko meseci kasnije, shvatili smo da smo se zaista osećali kao gubitnici. Jedini stvaran proizvod našeg života, na kraju, bio je neuspeh. Nije to bio sam po sebi neuspeh za nas, već je bio neuspeh koji će uticati na ceo njegov život.
Kao što je Frančeska već rekla, odmah smo promenili naš život. Započeli smo fizioterapiju, započeli smo rehabilitaciju, i jedan od puteva rehabilitacije koji smo pratili je pilot neuron ogledala. Proveli smo mesece radeći ovo sa Mariom. Imate predmet i pokažete mu kako da uhvati taj predmet. Teorija neurona ogledala jednostavno kaže da upravo u ovom trenutku u vašim mozgovima, dok me gledate kako ovo radim, aktivirate iste neurone kao da vi sami izvodite akciju. Izgleda da je ovo vodeća stvar za rehabilitaciju.
Jednog dana smo otkrili da Mario ne gleda u našu ruku. Gledao je u nas. Mi smo bili njegovo ogledalo. I kao što možete da osetite, problem je bio u tome što smo bili u bedaku, bili smo depresivni, gledali smo na njega kao na problem, ne kao sina, ne iz pozitivne perspektive. Taj dan je zaista promenio naše gledište. Shvatili smo da moramo da postanemo bolje ogledalo za Marija.
Počeli smo od naših snaga i u isto vreme smo započeli od njegovih snaga. Prestali smo da ga gledamo kao problem, i počeli smo da ga vidimo kao šansu da se poboljšamo. I zaista se sve promenilo i zapitali smo se: "Koje su naše snage koje zaista mogu da pomognu Mariju?" Počeli smo od naših strasti. Moja žena i ja smo poprilično različiti, ali imamo i mnogo toga zajedničkog. Volimo da putujemo, volimo muziku, volimo da budemo na mestima kao što je ovo i počeli smo da vodimo Marija sa nama, da bismo mu pokazali najbolje što možemo da mu pokažemo.
Ovaj kratak video je od prošle nedelje.
Ne govorim da se radi o čudu. Nije to poruka, jer smo tek na početku ovog puta. Ali želimo da vam pokažemo šta je bila ključna stvar, ključna stvar do koje nas je doveo Mario, a to je da ono što imate shvatite kao dar, a ne samo ono što vam nedostaje, a da ono što vam nedostaje shvatite samo kao priliku. Ovo je poruka koju želimo da podelimo sa vama. Zbog toga smo ovde.
