Mi ne znamo kako bi roditeljstvo trebalo da izgleda. Roditeljstvo, kao imenica, tek je ušlo u opštu upotrebu 1970. Naše uloge majki i očeva su se promenile. Uloge naše dece su se promenile. Svi mi sad žestoko improvizujemo dok prolazimo kroz situacije za koje ne postoje uputstva. Ukoliko ste izuzetan džez muzičar onda je improvizacija sjajna, ali za nas ostale nekako izgleda poput krize.
 |
| photo credit pixabay.com |
Kada sam rođena, postojala je samo jedna knjiga o tome kako da podižete svoju decu, nju je napisao dr Spok. (Smeh) Hvala za povlađivanje. Oduvek sam želela da to uradim.
Ne, bio je to Bendžamin Spok, a knjiga se zvala: "Nega dece po dr Spoku". Do njegove smrti, prodato je skoro 50 miliona kopija knjige. Danas, ja, kao majka šestogodišnjaka, uđem u knjižaru i vidim ovo. Zadivljujuća je raznovrsnost koju možete naći na tim policama. Postoje uputstva kako da podignete ekološki osvešćeno dete, bezglutensko dete, dete otporno na bolesti, što je, ako se ja pitam, malčice jezivo. Postoje uputstva za podizanje bilingvalnog deteta, čak i ako govorite samo jedan jezik kod kuće. Postoje uputstva za podizanje deteta koje se razume u finansije, i deteta s umom naučnika, i deteta koje je ekspert joge. Osim učenja kako da vaše novorođenče razmontira nuklearnu bombu, postoji vodič skoro za sve.
Sve ove knjige su dobronamerne. Sigurna sam da su mnoge od njih sjajne. No sveukupno, žao mi je, ne vidim pomoć kad pogledam na tu policu. Vidim nespokoj. Vidim džinovski ružičasti spomenik našoj kolektivnoj panici. Zbog čega se pitam, kako to da je podizanje naše dece povezano sa toliko muke i toliko nedoumica? Kako to da smo stali na krivu nogu sa jedinom stvari koju su ljudska bića obavljala uspešno milenijumima, mnogo pre nego što su se blogovi i naučne studije o roditeljstvu pojavili? Zašto toliko majki i očeva doživljava roditeljstvo kao krizu?
Kriza će vam se možda učiniti kao prejaka reč, ali istraživanja pokazuju da verovatno i nije. Postoji, zapravo, studija koja se baš tako zove: "Roditeljstvo kao kriza", objavljena 1957. i u narednih 50 i više godina, mnogi naučnici su zabeležili prilično jasan obrazac muka roditeljstva. Roditelji doživljavaju više stresa od onih koji to nisu. Njihovo bračno zadovoljstvo je manje. Postoje brojne studije o tome kako se roditelji osećaju dok provode vreme sa svojom decom, a odgovor često i nije baš povoljan. Prošle godine sam razgovarala s naučnikom po imenu Metju Kilingsvort, on sprovodi veoma, veoma maštovite projekte koji se bave ljudskom srećom i evo šta mi je rekao da je otkrio: "Druženje s prijateljima je bolje od druženja sa svojim supružnikom, što je bolje od druženja s rodbinom, što je bolje od druženja s poznanicima, što je bolje od druženja s roditeljima, što je bolje od druženja s decom, koja su u istoj ravni sa strancima." (Smeh)
Ali evo šta je u pitanju. Posmatrala sam tokom tri godine šta se krije iza ovih podataka i deca nisu problem. Nešto u vezi sa roditeljstvom baš sad u ovom momentu, to je problem. Tačnije, mislim da mi ni ne znamo kako bi roditeljstvo trebalo da izgleda. Roditeljstvo, kao imenica, tek je ušlo u opštu upotrebu 1970. Naše uloge majki i očeva su se promenile. Uloge naše dece su se promenile. Svi mi sad žestoko improvizujemo dok prolazimo kroz situacije za koje ne postoje uputstva. Ukoliko ste izuzetan džez muzičar onda je improvizacija sjajna, ali za nas ostale nekako izgleda poput krize.
Kako smo došli dovde? Kako to da svi sad plovimo kroz univerzum dečje nege bez ikakvih pravila kojima bismo se vodili? Pa, za početak, desila se velika istorijska promena. Sve do nedavno, deca su radila, pre svega na našim imanjima, ali takođe i u fabrikama, mlinovima, rudnicima. Deca su smatrana ekonomskim aktivom. Negde, tokom ere progresa, ukinuli smo ovakvo uređenje. Shvatili smo da deca imaju prava, zabranili smo dečji rad, usredsredili smo se umesto toga na obrazovanje te je škola postala novo zanimanje za decu. I hvala bogu da jeste. No to je samo učinilo ulogu roditelja, na neki način još nejasnijom. Staro uređenje možda i nije bilo naročito etično, ali je bilo recipročno. Mi smo obezbeđivali hranu, odeću, sklonište i moralne pouke našoj deci, a ona su za uzvrat privređivala.
Čim su deca prestala da rade, ekonomija roditeljstva se promenila. Deca su postala, prema rečima jednog briljantnog, mada potpuno nemilosrdnog sociologa: "ekonomski bezvredna, ali emocionalno neprocenjiva." Umesto da ona rade za nas, mi smo počeli da radimo za njih, jer je samo za nekoliko decenija postalo jasno: ako želimo da naša deca budu uspešna, škola nije dovoljna. Danas su vannastavne aktivnosti dečje novo zanimanje, ali to je posao i za nas takođe, jer mi smo ti koji ih vozimo na fudbalski trening. Obimni domaći zadaci su dečje novo zanimanje, ali to je takođe i naš posao, jer mi moramo da ih proveravamo. Pre oko tri godine, jedna Teksašanka mi je rekla nešto što mi je potpuno slomilo srce. Rekla je, gotovo nonšalantno: "Domaći zadatak je nova večera." Srednja klasa danas troši sve svoje vreme, energiju i sredstva na decu, iako srednja klasa ima sve manje i manje svega ovoga da da. Majke danas provode više vremena sa svojom decom nego što su 1965., kada većina žena nije pripadala radnoj snazi.
Verovatno bi roditeljima bilo lakše da igraju svoje uloge kada bi znali za šta pripremaju svoju decu. Ovo je još jedna stvar zbog koje je moderno roditeljstvo tako konfuzno. Nemamo predstavu koja će naša mudrost, ako će ijedna, da bude od koristi našoj deci. Svet se menja tako brzo, da je nemoguće to znati. Tako je bilo čak i kad sam ja bila mlada. Kada sam bila dete, tačnije u srednjoj školi, rečeno mi je da ću da budem izgubljena u novoj globalnoj ekonomiji ukoliko ne budem govorila japanski. I, uz dužno poštovanje Japancima, nije ispalo tako. Danas imamo tip roditelja iz srednje klase koji je opsednut time da njegova deca znaju mandarinski, i možda su na tragu nečega, ali ne možemo da budemo sigurni. Kako nismo u stanju da predvidimo budućnost, svi mi, kao dobri roditelji, pokušavamo da pripremimo našu decu na sve moguće ishode u budućnosti, nadajući se da će se bar neki naš trud isplatiti. Učimo našu decu šah, misleći da će im možda trebati analitičke veštine. Upisujemo ih na timske sportove, misleći kako će im možda trebati veština saradnje, znate, ako upišu Poslovnu školu na Harvadu. Pokušavamo da ih naučimo kako da razumeju finansije i razmišljaju kao naučnici i da budu ekološki osvešćeni i da žive bez glutena. Možda je sad dobar trenutak da vam kažem da ja nisam bila ekološki osvešćena, niti sam živela bez glutena. Pojela sam tegle i tegle pasiranih makarona s govedinom. I znate šta? Ne ide mi loše. Plaćam porez. Imam stalan posao. Čak su me i pozvali da govorim na TED-u. No danas živimo u ubeđenju da ono što je bilo dobro za mene ili za moje roditelje, više nije dovoljno dobro. Zato svi mi mahnito hrlimo toj polici s knjigama, jer imamo osećaj da ako sve ne pokušamo, biće kao da nismo uradili ništa i kao da smo se oglušili o obaveze prema našoj deci.
Dovoljno nam je teško snalaziti se u novim ulogama majki i očeva. Sada tome dodajte i ovo: mi se takođe snalazimo u novim ulogama muževa i žena jer je većina žena danas radna snaga. Mislim da je ovo dodatni razlog zašto se roditeljstvo čini poput krize. Ne postoje pravila, uputstva, norme koje bi nas pripremile za dolazak deteta, sada kada i mama i tata zarađuju za hleb. Pisac Majkl Luis primetio je to veoma, veoma dobro. Rekao je da je najsigurniji način da se par posvađa, taj da izađe na večeru s drugim parom čija je raspodela rada iole drugačija od njihove, jer će razgovor u autu, na putu do kuće, da izgleda ovako: "Jesi li čuo da kod njih Dejv svakog jutra vodi decu u školu?" (Smeh) Bez uputstava koja bi nam rekla šta je čiji posao u ovom vrlom novom svetu, parovi se svađaju, a i jedni i drugi imaju osnov za žalbu. Majke najverovatnije rade više poslova kada su kod kuće, a očevi, kada su kod kuće, najverovatnije rade samo jedan posao. Pronađite muškarca koji je kod kuće i sve su prilike da radi samo jedan posao. Zapravo, nedavno je Univerzitet u Kaliforniji uradio studiju u kojoj su posmatrali najčešće konfiguracije porodičnih članova u domaćinstvima srednje klase. Pogodite šta su otkrili? Tata je često sam u sobi. Prema istraživanju "Kako amerikanci provode vreme", majke i dalje dvostruko više brinu o deci od očeva, što je daleko bolje nego u vreme Erme Bombek, ali i dalje mislim da ono što je ona napisala i danas stoji: "Nisam bila sama u kupatilu od oktobra." (Smeh)
Ali evo o čemu se radi: muškarci mnogo rade. Provode više vremena sa svojom decom nego što su njihovi očevi provodili s njima. Rade više sati, u proseku, nego njihove supruge, i uistinu žele da budu dobri, angažovani očevi. Danas se očevi, ne majke, najčešće žale na konflikt između posla i slobodnog vremena.
Kako god, usput, ako mislite da je teško tradicionalnim porodicama da izađu na kraj s novim ulogama, samo zamislite kako je danas netradicionalnim porodicama: porodicama s dvojicom očeva, porodicama s dve mame, samohranim roditeljima. Oni uistinu improvizuju u hodu.
U naprednijim državama, oprostićete mi što podležem klišeu i prizivam, da, Švedsku, roditelji se mogu osloniti na pomoć države. Postoje zemlje koje prepoznaju strepnje i izmene u ulogama majki i očeva. Nažalost, SAD nije jedna od njih. Ukoliko ste se pitali šta SAD ima zajedničko sa Papuom Novom Gvinejom i Liberijom, evo šta: ni mi nemamo plaćeno porodiljsko bolovanje. Mi smo jedna od osam poznatih zemalja koja to nema.
U ovom dobu intenzivne pometnje, samo je jedan cilj oko kojeg će svi roditelji da se slože, i to bez obzira da li su autoritarne mame, mame hipici, prezaštitničke mame ili pritajene tigrice, sreća naše dece je najvažnija. Eto šta znači podizanje dece u vremenu u kome su ekonomski bezvredna, ali emocionalno neprocenjiva. Svi smo mi čuvari njihovog samopoštovanja. Mantra u koju ni jedan roditelj ne sumnja glasi: "Sve što želim svom detetu je da bude srećno." I nemojte me pogrešno shvatiti, mislim da je dečja sreća izuzetan cilj. Ali je i veoma nedostižan cilj. Sreća i samopuzdanje, učiti decu tome, nije isto kao učiti ih kako da uzoru njivu. Nije isto kao učiti ih kako da voze bicikl. Ne postoji nastavni plan za to. Sreća i samopouzdanje mogu da budu nusproizvodi nečeg drugog, ali ne mogu zaista da budu ciljevi za sebe. Dečja sreća je veoma nepravedno breme za roditelje. Sreća je još nepravednije breme za decu.
I moram da vam kažem kako mislim da to vodi u izuzetno čudne krajnosti. Toliko se brinemo da zaštitimo decu od nakaznosti sveta da ih danas štitimo od "Ulice Sezam". Volela bih da mogu da kažem kako se šalim, ali ako krenete da kupite prvih nekoliko epizoda "Ulice Sezam" na DVD-ju, kao što sam ja, zbog nostalgije, zateći ćete upozorenje na početku koje vam kaže kako taj sadržaj nije pogodan za decu. (Smeh) Mogu li to da ponovim? Sadržaj originalne "Ulice Sezam" nije pogodan za decu. Kada ju je Njujork tajms upitao o ovome, producentkinja serije je ponudila niz obrazloženja. Jedno od njih je da Keksomlat puši lulu u jednom skeču i potom je proguta. Loš uzor. Pojma nemam. Ali ono što mi se urezalo u sećanje je da je rekla kako nije sigurna da li bi Oskar mogao da bude izmišljen u današnjem vremenu jer je isuviše depresivan. Ne mogu da vam opišem koliko me ovo pogađa. (Smeh) Gledate u ženu, s periodnim sistemom Mapeta koji vise na zidu njenog odeljenja. Uvredljivi Mapet je tačno tu.
Ovo je moj sin onog dana kad se rodio. Zbog morfijuma sam lebdela poput zmaja. Imala sam neočekivani carski rez. No čak i kroz svoju opijatsku izmaglicu, uspela sam da uhvatim jednu jasnu misao dok sam ga držala prvi put u naručju. Prošaputala sam mu na uho. Rekla sam: "Daću sve od sebe da te ne povredim." Bila je to Hipokratova zakletva, a ja nisam ni znala da je izgovaram. No sad mi pada na pamet kako je Hipokratova zakletva daleko realističniji cilj od sreće. Zapravo, kao što će svaki roditelj da vam kaže, to je užasno teško. Svi smo mi izgovorili ili uradili nešto uvredljivo što bismo rado povukli. Mislim da u prošlosti nismo toliko očekivali od sebe i važno je da svi to zapamtimo sledeći put kad budemo zurili, dok nam srca lupaju, u te police s knjigama. Nisam baš sigurna kako da stvorimo nova pravila za ovaj svet, ali verujem da, u svom očajničkom pohodu ka stvaranju srećnog deteta, možda preuzimamo pogrešno moralno breme. Pada mi na pamet kako je bolji cilj i, usudiću se da kažem, uzvišeniji da se usredsredimo na stvaranje produktivne dece i moralne dece, i da se prosto nadamo da će sreća da proizađe iz dobra koje čine i iz njihovih postignuća i ljubavi koju osećaju od nas. To je, svakako, jedan od odgovora na nepostojanje uputstava. Kako nemamo nova uputstva, mi prosto pratimo ona najstarija u knjizi - pristojnost, radnu etiku, ljubav - a neka se sreća i samopoštovanje postaraju sami za sebe. Verujem da kad bismo svi postupali ovako, deca bi i dalje bila u redu, a i njihovi bi roditelji, moguće u oba slučaja čak i bolje.
