Roditelj i po [1]

Čini se da uvek kada  govorimo o problemima koji su vezani za odgajanje dece, čujemo reči: zapostavljanje, zanemarivanje i zlostavljanje.


photo credit Ian Livesey

​

Ono što uporno izbegavamo da pomenemo smo - "mi" - dobri i revnosni roditelji koji se interesuju za život svog deteta, razgovaraju sa učiteljicom, pomažu, prinose i odnose, sređuju, podržavaju, sede na tribinama i navijaju iz sveg srca, jer, pa šta ima toliko loše u činjenici da je neko aktivno uključen u život svog deteta?​

​

Baš ništa!

PREMOTAVANJE:

Kada smo prvi put odveli naše dete kod logopeda i kada su usledila ONA pitanja:

- Da li provodite dovoljno vremena sa detetom?

- Da li pevate detetu?

- Da li adekvatno stimulišete njegov razvoj?

​

i sugestije:

​

- Provedite više vremena u igri sa detetom nego li mažući nokte ili sređujući kuću,

​

znala sam da to nije 'moja šoljica čaja' (ne zbog laka za nokte, na koji sam u životu straćila čitavih 5 - 10 minuta života, već zbog stava u kome se a priori zaključuje bilo šta - u ovom slučaju je to, eto, lak za nokte), ali sam, bez obzira što je usvajanje engleskog jezika na što 'maternjiji' način, moja sfera interesovanja, ipak, nekako uspela da zanemarim tu činjenicu, samo da bih sebe pitala (onako iz prikrajka i veoma tiho):

- Da li si ti uopšte dobra majka? Možda nešto ne radiš kako treba?

(jer da radiš, tvoje dete bi pričalo, jasno, zar ne?!)

​

Bez obzira na nedoumice koje su opstajale kao takve (nerazjašnjene) u mojoj glavi, moja odluka je bila da nikako ne smem dozvoliti da - izostajanje govora bude moja (naša) preokupacija koja bi u sebi objedinila sve što bi reč: neadekvatan mogla da sublimira.​

NAMOTAVANJE:

Iako ne pripadam onoj ispitivačkoj grupi roditelja koji, kao da vas čekaju tu iza ćoška, samo da bi izokolno priupitali koliko zubića ima vaš mališan, usputno se (još nenametljivije) pohvalivši kako je njihova duša prohodala sa tri i po meseca, ipak sam uspela da se sapletem o pitanje, jer neuspeh naše dece mora da je naš sopstveni (neuspeh i prohodavanje, šta je to?).

​

Izgleda da roditelji već posle nedelju dana privikavanja na izostanak sna i ostale tačke u agendi: došla nam je beba, odrade sve neophodne mentalne pripreme za postizanje cilja, jer, kako to lepo kaže Madeline Levine:

“Da li su vasa deca neverovatno posebna? Naravno, na duboko smislene načine.”

Ono što jeste činjenica, međutim, je da su naša deca zajedno sa nama, sasvim prosečna, ali da ih to samo po sebi neće sprečiti da izrastu u divne i ispunjene ljude.

Godinama posmatram roditelje koji deci brižljivo rade domaće zadatke, popravljaju crteže, pišu unapred pismene vežbe, pa deca to lepo nauče napamet, oblače i svlače mališane uzrasta preko 5 godina, odgovaraju na pitanje umesto dece, govore u množini o stvarima koje je uradilo (samo & sâmo) njihovo dete, ne uspevaju da zaobiđu činjenicu da je njihovo (baš njihovo) dete jedno od najboljih u razredu i zaista, mali broj dece danas nema neku zlatnu medalju ili pehar ili tako nešto – dokaz kako su zaista naročitiji od ostale, naročite dece.

Naučila sam da prepoznam pogled roditelja koji me je pristojno saslušao, ali odbio da čuje ono što sam mu upravo rekla, jer, nemoguće je – oni nisu uradili ništa loše, a povrh svega: uložili su natčovečanski napor, ne bi li dosegli jedan od punktova do... cilja, naravno.