Roditelj i po [2]

Čini se da uvek kada  govorimo o problemima koji su vezani za odgajanje dece, čujemo reči: zapostavljanje, zanemarivanje i zlostavljanje. Šta raditi sa prekomernim roditeljstvom?

photo credit enki22

Davanje slobode detetu znači i to da ćete omogućiti da vaše (baš vaše) dete ne dobije peticu; znači da ćete dati slobodu i sebi, pa od roditelja i po se vratite unazad (do sebe) i (do)pustite vašem detetu da greši, jer greške su deo svega onog divnog što naučimo. Zato i tvrdim da slobodna deca nisu destruktivna. Njihovi roditelji im ne govore da su genijalci i bez ikakve magije  uspevaju da na vreme uoče kakvim pritiscima bi bila izložena ukoliko se od njih zahteva da uvek daju svoj maksimum, jer će u suprotnom “završiti na ulici” (ili nešto još mnogo gore od toga – na primer, moraće nešto i da rade).

Madeline Levin objašnjava termin: prekomerno roditeljstvo kao neodoljivu potrebu roditelja da konstantno nadleću svoju decu i proveravaju da li je određena veština usvojena, ili da li je zadatak urađen perfeketno. Oni takođe proveravaju i one stvari koje su deca već savladala, ali ih istovremeno obasipaju rečima hvale ne bi li objasnili svom genijalcu koliko je u stvari genijalan.

Na taj način ne samo da sprečavamo da deca istražuju sebe iznutra, već i ometamo procese koji omogućuju ono što nazivamo kompetencijom,  i, možda još važnije - izgrađivanje samopoštovanja.

Madeline opisuje još dve situacije u kojima prekomerno roditeljstvo dostiže svoj maksimum. Prva je kada dovršavamo ono što je dete skoro u potpunosti samo sposobno da uradi.

​

“Pustite ih da probaju, na isti onaj način kao kada su učili da hodaju, kada bi, nakon nekoliko koraka pali.”

​

Najtoksičnija komponenta prekomernog roditeljstva ona u kojoj sopstvene potrebe zamenjujemo dečijim. I zaista, sudeći po roditeljima koji se tuku na tribinama za vreme meča u junior ligi, bilo bi zanimljivo odrediti trenutak kada je roditeljstvo postalo krvavi sport.

I to vam je ono: "mi idemo na Harvard." Jednom su u mojoj kancelariji sedeli otac i sin. I taj mali je bio zaista bistro dete i ići će na neki, znate, prestižan koledž i otac sedi i veoma je tih, sve do momenta kada dete dođe do: "Voleo bih da idem na Harvard", i u tom trenutku, on skače sa stolice i kaže: "E, da upišem dete u takvu školu, dao bih levi testis."