O Čemu Bebe Razmišljaju? [3]

Dakle, ako hoćete da znate šta se dešava iza tih divnih braon očiju, ja mislim da zapravo izgleda ovako nekako.

photo credit pixabay.com

To je sveska Velečasnog Bajesa. Prema tome, ja smatram da bebe zapravo vrše komplikovane proračune sa uslovnim verovatnoćama koje onda ispituju da bi shvatile kako svet funkcioniše. Dobro, to sad može izgledati kao još teži zadatak da se zapravo demonstrira. Jer, na kraju krajeva, čak i ako odrasle pitate o statistici, oni izgledaju veoma glupavo. Kako je moguće da deca primenjuju statistiku?

Da bismo ovo ispitali, koristili smo mašinu koju imamo takozvani Detektor Igračkica. To je kutija koja zasvetli i svira muziku kada stavite neke stvari na nju, a ne neke druge. I koristeći ovu vrlo jednostavnu mašinu, moja laboratorija i drugi su uradili desetine istraživanja koja pokazuju kako su bebe dobre u učenju o svetu oko sebe. Evo pomenuću samo jedno istraživanje koje smo uradili moj student Tumar Kušner i ja. Ako vam pokažem ovaj detektor verovatno biste pomislili da je pravi način da se on pokrene, taj da se stavi kocka na vrh detektora. Međutim, ovaj detektor radi na pomalo čudan način. Jer, ako mašete kockom iznad detektora, što je nešto što vam uopšte ne bi ni palo na pamet, detektor će se, u stvari, aktivirati 2 od 3 puta. Dok, ako uradite očekivanu radnju, stavite kocku na vrh detektora, to će aktivirati detektor u 2 od 6 slučajeva. Dakle, hipoteza koja deluje malo verovatno, zapravo daje pouzdanije rezultate. Izgleda da je mahanje efikasnija strategija nego ona druga strategija. I tako smo uradili baš to; dali smo četvorogodišnjacima ovakav obrazac i samo smo tražili od njih da to isprobaju. I naravno, četvorogodišnjaci su to iskoristili, da mašu predmetom iznad detektora.

​

E sad, postoje dva vrlo interesantna zapažanja u vezi sa ovim. Prvo je, i ponovo, setite se da su ovo deca od 4 godine. Oni tek uče da broje. Ali, nesvesno, oni vrše ove vrlo komplikovane proračune koji im daju meru uslovne verovatnoće. A druga interesantna stvar je da oni koriste taj podatak da bi formirali ideju, hipotezu o svetu oko sebe koja čak deluje i malo verovatno. U istraživanjima koja radimo u mojoj laboratoriji, sličnim istraživanjima, pokazali smo da su deca od 4 godine zapravo bolja u formulisanju manje verovatnih hipoteza nego što su to odrasli kada im damo potpuno isti zadatak. Prema tome, u ovim uslovima, deca koriste statistiku da saznaju nešto o svetu oko sebe, a, na kraju, i naučnici takođe vrše eksperimente, pa smo mi hteli da vidimo da li deca vrše eksperimente. Kada deca vrše eksperimente, mi to zovemo "rade svašta" ili samo "igraju se".

​

A postoji dosta interesantnih skorijih studija koje su pokazale da je to igranje, u stvari, vrsta eksperimentalnog istraživačkog programa. Evo jedne studije iz laboratorije Kristine Leger Kristina je koristila naše Detektore igračkica. I pokazivala je deci da žute kocke pokreću mašinu, a crvene ne, a onda im je pokazala anomaliju. I sada ćete videti, kako ovaj mali dečak prolazi kroz pet hipoteza tokom samo dva minuta.

​

(Video) Dečak: A ovako? Isto kao na drugoj strani.

Elison Gopnik: Okej, znači njegova prva hipoteza se upravo pokazala kao neispravna.

​

(smeh)

Dečak: Ova svetli, a ova druga ništa.

EG: Okej, sad je izvadio svoju svesku za eksperimente.

Dečak: Zbog čega ovo svetli? (smeh) Ne znam.

EG: Svaki naučnik će prepoznati taj izraz očajanja.

(smeh)

Dečak: Oh, to je zato što ovo mora da bude ovako, a ovo mora da bude ovako.

EG: Okej, hipoteza broj dva.

Dečak: Eto zašto. Oh.

(smeh)

​

EG: Ovo sad je njegova sledeća ideja. Rekao je eksperimentatoru da uradi ovo, da proba da to stavi od gore, na drugo mesto. Ne radi ni to.

Dečak: Oh, to je zato što svetlo radi samo ovde, a ne ovde. Oh, dno ove kutije ima struju ovde, ali ovo nema struju.

EG: Okej, to je četvrta hipoteza.

Dečak: Zasvetlelo je. Znači kad stavite četiri. Znači stavite četiri na ovu kutiju ovde da bi zasvetlelo i dve na ovu ovde da bi zasvetlela.

EG: Okej, to je njegova peta hipoteza.

​

E sad, ovo je jedan izuzetno -- izuzetno sladak dečak koji se jako dobro izražava, ali ono što je Kristina otkrila je da je ovo zapravo sasvim tipično. Ako posmatrate način na koji se deca igraju, kada ih pitate da nešto objasne, ono što oni stvarno rade je serija eksperimenata. To je, zapravo, prilično tipično za četvorogodišnjake.

Dobro, a kako je to biti ovakvo stvorenje? Kako je to biti jedan od ovih briljantnih leptira koji mogu da testiraju pet hipoteza za dva minuta? Pa, ako se vratimo onim psiholozima i filosofima, mnogi od njih su rekli da su bebe i mala deca jedva svesna ako uopšte i poseduju svest. A ja mislim da je upravo obrnuto. Mislim da su bebe i deca, u stvari, svesnija nego što smo mi odrasli. Evo šta znamo o tome kako radi svest kod odraslih. I pažnja i svesnost odraslih dosta podsećaju na neki usmeren snop svetla. Pa se tako dešava kod odraslih, da ako odlučimo da je nešto relevantno ili važno, onda treba da obratimo pažnju na to. Naša svest o toj stvari kojom se bavimo postaje izuzetno sjajna i jasna, a sve ostalo kao da potamni. I čak znamo ponešto o načinu na koji mozak to radi.

Dakle, ono što se desi kad obratimo pažnju je da prefrontalni korteks, koji je neka vrsta rukovodioca našeg mozga, šalje signal koji čini da jedan mali deo našeg mozga bude prilagodljiviji, plastičniji, bolji u učenju, a gasi aktivnost u drugim delovima našeg mozga. Dakle, mi imamo vrlo fokusiranu pažnju, veoma zavisnu od svrhe. Ako posmatramo bebe i malu decu, vidimo nešto dosta drugačije. Mislim da bebe i mala deca izgleda pre imaju neku lampu svesnosti nego uski svetlosni snop svesti. Zato bebama i maloj deci teško polazi za rukom da se usmere samo na jednu stvar. Ali su veoma dobri u primanju mnoštva informacija iz mnogo različitih izvora odjednom. I ako, zapravo, pogledate u njihov mozak, videćete da su preplavljeni svim tim neurotransmiterima koji su jako dobri za procese učenja i plastičnosti mozga, a da se inhibitorni delovi još nisu pojavili. Dakle, kad kažemo da su bebe i mala deca loša u obraćanju pažnje, ono što zaista mislimo je da su oni loši u NE-obraćanju pažnje. Znači, njima je teško da se otarase svih interesantnih stvari koje bi mogle da im nešto kažu i da se fokusiraju samo na tu jednu važnu stvar. To je vrsta pažnje, vrsta svesnosti, koju možemo očekivati od ovih leptira koji su stvoreni da uče.

​

Dobro, ako hoćemo da razmišljamo o načinu da kao odrasli okusimo tu vrstu dečje svesnosti mislim da je najbolje da mislimo o slučajevima kada se nađemo u novoj situaciji u koji nikada pre nismo bili -- kada se zaljubimo u nekog novog, ili kada smo u novom gradu po prvi put. I ono što se tada desi nije skupljanje svesnosti, nego širenje, tako da ona tri dana u Parizu izgledaju ispunjenija svesnošću i iskustvom nego svi oni meseci kada smo kao zombi koji hoda, priča, ide na sastanke tamo kod kuće. I uzgred, ta kafa, ta divna kafa koju pijete u prizemlju, zapravo imitira efekat onih dečjih neurotransmitera. Dakle, kako je to biti beba? To je kao da ste zaljubljeni u Parizu po prvi put pošto ste popili tri dupla espresa. (smeh) To je fantastičan osećaj, ali takođe dovodi do toga da se plačući budite u tri sata ujutru.

(smeh)

​

Da, dobro je biti odrasla osoba. Ne želim da pričam preterano o tome kako su bebe divne. Dobro je biti odrasla osoba. Mi možemo sami da vežemo pertle ili sami da pređemo ulicu. I logično je da ulažemo mnogo truda da bismo naterali bebe da razmišljaju kao odrasli. Ali, ako želimo da budemo kao ti leptiri, da budemo nepristrasni, otvoreni za učenje, za maštu, kreativnost, inovaciju, možda bi, bar na neko vreme, trebalo da teramo odrasle da počnu da razmišljaju sličnije deci.

(aplauz)