O Čemu Bebe Razmišljaju? [1]

Dakle, kako je to biti beba? To je kao da ste zaljubljeni u Parizu po prvi put pošto ste popili tri dupla espresa. (smeh) To je fantastičan osećaj, ali takođe dovodi do toga da se plačući budite u tri sata ujutru.

photo credit pixabay.com

Transkript 

Šta se dešava u glavi ove bebe? Da ste ovo pitali ljude pre 30 godina većina, uključujući i psihologe, bi odgovorila da je ova beba iracionalna, ne razmišlja logično, egocentrična je da ta beba ne može da shvati perspektivu neke druge osobe ili da razume uzrok i posledicu. U poslednjih 20 godina, nauka o razviću je potpuno preokrenula ovakvu predstavu. Tako da, na neki način, mi sada smatramo da način razmišljanja ove bebe liči na to kako razmišljaju najbriljantniji naučnici.

Evo da vam navedem samo jedan primer. Jedna od stvari o kojoj ova beba možda razmišlja, nešto što joj pada na pamet, je da se pita o čemu razmišlja ova druga beba, šta to pada na pamet toj drugoj bebi. Na kraju krajeva, svima nama je jako teško da procenimo o čemu drugi ljudi misle i šta osećaju. A možda je najteže od svega shvatiti da ono što drugi ljudi misle i osećaju u stvari nije potpuno identično onome što mi mislimo i osećamo. Svako ko prati politiku može da potvrdi da je nekim ljudima vrlo teško da ovo prihvate. Mi smo želeli da vidimo da li bebe i mala deca mogu da shvate ovu vrlo dubokoumnu činjenicu o drugim ljudima. Sada se postavlja pitanje: Kako da to pitamo bebe? Jer bebe, ipak, ne mogu da govore, i ako pitate dete od tri godine da vam kaže o čemu razmišlja, dobićete predivan monolog - bujicu toka svesti o ponijima i rođendanima i takvim stvarima. Ali kako da im, u stvari, postavimo naše pitanje?

​

Pa, ispostavilo se da je tajna u brokoliju. Ono što smo mi, Beti Rapakoli, jedna od mojih studentkinja, i ja uradile -- bilo je da bebama pokažemo dve činije sa hranom: jedna činija sa presnim brokolijem i jedna činija sa ukusnim krekerima u obliku zlatnih ribica. E sad, sve bebe, čak i u Berkliju, vole krekere, a ne vole presan brokoli. (smeh) Ali tada je Beti uradila sledeće: uzela je mali zalogaj hrane iz svake činije. I onda je pokazala da li joj se to sviđa ili ne. I tako je, prvo, pokazivala da joj se sviđaju krekeri, a da joj se brokoli ne sviđa -- baš kao i bebi ili bilo kojoj drugoj normalnoj osobi. Ali, zatim je uzela komadić brokolija i uradila sledeće: "Mmmmm, brokoli. Pojela sam brokoli. Mmmmm." A onda bi uzela malo krekera, i napravila bi izraz lica "Fuj, bljak, krekeri. Pojela sam krekere. Fuuj, bljak." Znači, ponašala se kao da je ono što ona želi potpuno suprotno od onoga što su bebe želele. Uradile smo ovo sa bebama od 15 i 18 meseci. Zatim bi Beti ispružila ruku i rekla, Hoćeš li da mi daš malo?

​

Znači pitanje je: Šta će joj beba dati, ono što se sviđa bebi ili ono što se sviđa Beti? I zadivljujuća stvar je bila da su bebe od 18 meseci, koje jedva da hodaju i govore, davale Beti krekere ako su joj se svideli krekeri, a brokoli, ako joj se sviđao brokoli. Sa druge strane, bebe od 15 meseci bi samo vrlo dugo gledale u nju ako bi se ponašala kao da joj se brokoli baš sviđa, kao da to nisu mogle baš da shvate. I onda, pošto su dugo gledale u Beti, ipak bi joj dale krekere, jer su smatrale da to svako voli. Dakle, imamo dva zadivljujuća zaključka u vezi sa ovim. Prvi je da su ove male bebe od 18 meseci već otkrile ovu vrlo dubokoumnu činjenicu o ljudskoj prirodi, da mi ne želimo uvek iste stvari. I štaviše, te bebe su osetile da zaista treba da urade nešto što će pomoći drugim ljudima da dobiju ono što žele.

​

Ono što je još veće iznenađenje je činjenica da bebe od 15 meseci nisu to radile što ukazuje da su bebe od 18 meseci naučile ovu duboko ukorenjenu činjenicu o ljudskoj prirodi tokom tri meseca otkad su imale 15 meseci. Dakle, deca i znaju više i uče više nego što smo ikada i pretpostavljali. I ovo je samo jedno od stotina i stotina istraživanja tokom poslednjih 20 godina koja su to zaista i pokazala.

​

Pitanje koje biste mogli da postavite je: Zašto deca toliko mnogo uče? I šta im omogućava da tako mnogo nauče za tako kratko vreme? Mislim, zaista, ako bebe gledate površno, izgledaju prilično beskorisno. I zapravo, na razne načine, one su i više nego beskorisne, jer mi moramo da uložimo mnogo vremena i energije samo da bismo ih održali u životu. Ali, ako se obratimo evoluciji za odgovor na ovu zagonetku zašto provodimo toliko vremena brinući se o beskorisnim bebama, ispostavlja se da, zapravo, postoji odgovor. Ako pogledamo mnoge, mnoge različite vrste životinja, ne samo nas primate, već takođe i druge sisare, ptice, čak i torbare kao što su kenguri i vombati, pokazuje se da postoji odnos između toga koliko dugo detinjstvo traje kod neke vrste i toga koliki je njihov mozak u poređenju sa telom i koliko su pametne i prilagodljive.