"Kvalitet rane interakcije majke i deteta na daleko suptilnijem, molekularnijem nivou regulacije emocija, sinhronizovanosti ponašanja majke i bebe, zavisi od sadržaja mentalnog sveta majke, njenih očekivanja, slike koju ima o sebi i bebi ali i njenog kapaciteta da izdrži sva bebina emotivna stanja i pravovremeno, emotivno toplo reaguje na njih, ali i od temperamenta deteta."
 |
| photo credit Rolands Lakis |
Možda prva nedoumica vezana za "attachment parenting" jeste terminološke prirode. Otkrivanje ove filozofije na Zapadu pratilo je dominantno usvajanje termina "attachment parenting", ili skraćenice AP, dok u naučnim i stručnim krugovima u Srbiji, s obzirom da se nalazimo tek u fazi spoznaje ovog pristupa, cirkuliše nekoliko manje ili više adekvatnih prevoda – afektivna vezanost, osećajna vezanost, prirodno roditeljstvo, zbližavajuće, privrženo, instinktivno ili povezujuće roditeljstvo. Uzevši u obzir izvorni termin i osnovne ideje za koje se ovaj pristup zalaže, možda najprihvatljiviji prevod glasi "povezujuće roditeljstvo".
Dr Nataša Hanak, docentkinja na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, objašnjava da je Bolbi, i pre nego što je formulisao teoriju vezanosti, prilično jednostavno sažeo uslove za zdrav psihički razvoj deteta: detetu je potrebno da u svom iskustvu ima topao, intiman i trajan odnos s odraslom osobom koja se o njemu brine, u kojem oboje nalaze zadovoljstvo i uživanje. Dete se vezuje za tu osobu, ili više njih, i koristi ih kao sigurnu bazu za učenje i dalji razvoj, odnosno u situacijama kada se oseća uznemireno, uplašeno i kada ne može da reguliše svoja osećanja – ono se obraća toj osobi i u fizičkom kontaktu s njom pronalazi utehu i podršku, dobija doživljaj sigurnosti koji je od primarne važnosti za zdrav razvoj.
Ukoliko je roditelj fizički ili mentalno nedostupan, ako reaguje nepredvidivo ili često ostavlja dete u mučnom stanju neregulisanih bolnih emocija, ako ga napusti ili preti napuštanjem ili prestankom ljubavi (na primer, kada roditelj kaže "ako to još jednom uradiš, neću te više voleti/poslaću te u dom/odvešće te policajac/doći će babaroga), detetu se uskraćuje zadovoljenje njegove primarne potrebe za sigurnošću. Razvojno je još štetnija ona situacija gde je roditelj detetu jedina osoba koja može da ga zaštiti i uteši i istovremeno izvor straha. Deca roditelja s psihijatrijskim oboljenjima, bolestima zavisnosti ili pak traumatizovanih roditelja često ne uspevaju da izgrade bilo kakvu smislenu strategiju pomoću koje bi regulisali svoja osećanja.
"AP se zasniva na ideji da bebe i deca napreduju bolje i da uče da imaju poverenja u druge ljude onda kada su im fizičke i emotivne potrebe zadovoljene. Deca koja nemaju iskustvo sigurnog vezivanja u detinjstvu nisu u stanju da u kasnijem životu ostvare bliske kontakte. Često pate od nesigurnosti, nedostatka saosećanja i u ekstremnim slučajevima od napada nekontrolisanog besa. Po dr Sirsu, bliskost roditelja i dece u najranijem uzrastu stvara osnovu za podizanje dece koja će biti nezavisna i sposobna da ostvaruju kvalitetne emocionalne veze u odraslom dobu. Po njegovim rečima, AP funkcioniše jer poštuje individualni temperament deteta", kaže Zorica Trikić, programska direktorka Centra za interaktivnu pedagogiju.
NEDOUMICE: Nije sporno da AP pristup ima uporište u Bolbijevoj teoriji vezivanja, ali postavlja se pitanje da li na taj način sebi pokušava da pribavi naučni legitimitet. Naime, povezujuće roditeljstvo je prepoznatljivo po osam principa: fizička i emocionalna priprema za trudnoću, dojenje kao način zadovoljenja detetovih fizičkih i emocionalnih potreba, osetljivo reagovanje na detetove potrebe, ostvarivanje što intenzivnijeg fizičkog kontakta, zajedničko spavanje s bebom, kontinuirana nega i minimalno odvajanje, pozitivna disciplina umesto kažnjavanja i izbalansirani porodični i lični život. Ovi principi ni na koji način nisu u neskladu sa onim što je nauka dosad utvrdila o uslovima zdravog mentalnog razvoja deteta, iz pozicije teorije vezanosti ali i šire. Međutim, AP preporučuje i konkretne postupke za koje se na pojedinim internet sajtovima može pročitati da naučno dokazno vode ka "sigurnoj povezanosti deteta". Ti postupci su pomenuto nošenje bebe uz telo, produženo dojenje i spavanje u zajedničkom krevetu. Poslednje dve su ujedno i najkontroverznije.
"Činjenica je da ove prakse ne proizilaze iz teorije i nisu ni nužan ni siguran uslov za razvoj sigurne vezanosti", kaže dr Nataša Hanak.
"Kvalitet rane interakcije majke i deteta na daleko suptilnijem, molekularnijem nivou regulacije emocija, sinhronizovanosti ponašanja majke i bebe, zavisi od sadržaja mentalnog sveta majke, njenih očekivanja, slike koju ima o sebi i bebi ali i njenog kapaciteta da izdrži sva bebina emotivna stanja i pravovremeno, emotivno toplo reaguje na njih, ali i od temperamenta deteta. Nošenje deteta, spavanje u neposrednoj blizini deteta i dojenje mogu se smatrati uslovima koji olakšavaju praćenje detetovih stanja i potreba i osetljivo reagovanje na njih, i mogu ojačati majčinu vezanost za dete. Ali ove prakse nisu dovoljne – prost dokaz za to jeste činjenica da se procenat sigurno vezane dece u svim do sada ispitivanim društvima kreće od 50 do oko 70 procenata. To znači da i u onim zajednicama gde se deca dugo doje, a to je po pravilu tamo gde su hrana i čista voda oskudne, a mortalitet dece usled dijareje i posledične dehidracije veliki, gde deca spavaju s roditeljima, jer cela porodica živi u samo jednoj prostoriji, a majke nose svoje bebe na leđima kako bi mogle da obavljaju radove na polju, u kući ili oko domaćih životinja – postoje nesigurno vezana deca, koja su pod većim rizikom da razviju mentalne probleme ili probleme u ponašanju. Isto tako, u društvima u kojima je norma da bebe spavaju u svojim krevecima, često u posebnoj sobi, da ih majke ostavljaju u ogradicama, ´džamperima´ i prevoze u kolicima, i gde je nezanemariv procenat dece isključivo ili pretežno hranjen na flašicu, i u njima ima sigurno vezane dece, i ona nisu izuzetak."
Dakle, povezujuće roditeljstvo nije u pravom smislu reči naučno zasnovano, što ne predstavlja problem dokle god se pobornici ovog pristupa ne pozivaju na neimenovana naučna istraživanja. S obzirom da se AP još naziva i intuitivno roditeljstvo, stavljajući naglasak na slušanje sopstvenih instinkta u odgajanju deteta, i kao takvom naučna zasnovanost mu nije neophodna. Upravo takav pristup podržava Udruženje "Roditelj" kao jedan od pionira u promociji povezujućeg roditeljstva u Srbiji.
