Kako uspevamo da preživimo teške trenutke? Jedan od mehanizama je naša snalažljivost. To znači da umemo da koristimo ono što nam je dostupno da bi smo preživeli teške životne situacije.
| Big Think, Madeline Levine, Children Need to Learn From Successful Failures
Jedna stvar koja je posve sigurna o svetu u kome živimo je da će naša deca biti suočena sa izazovima i da će i sama biti ozbiljni izazivači. Često postavljam jedno te isto pitanje publici od 500 do hiljadu ljudi, a to je - koliko vas nije doživelo smrt drage osobe, razvod, veliki gubitak ili finansijske poteškoće?
 |
| photo credit Jose Maria Cuellar |
Najviše što sam do sada srela je 2 procenta. I to je život. To je ono što se dešava ljudima. Pa, kako preživimo takve stvari? Jedan od mehanizama je naša snalažljivost. To znači da umemo da koristimo ono što nam je dostupno da bi smo preživeli teške životne situacije. Mislim da deca imaju puno problema da neguju svoju snalažljivost jer su odrasli oko njih isuviše anksiozni u želji da uskoče i sve reše umesto njih.
Ispričaću vam priču o mladoj devojci, brucošu u veoma prestižnoj školi. Početak je semestra i ona je zaboravila gde ima sledeći čas.
Raspored joj je u rancu na leđima, ali ona zavlači ruku u džep, uzima telefon i razgovara sa svojom majkom 16 vremenskih zona udaljenom, negde u Aziji. Sada, nije ovo smak sveta, ali svaki put kada uskočite i date svojoj deci odgovor, to je eksterna motivacija, ili pomoć spolja.
Na taj način svoje dete lišavate mogućnosti da posegne za sopstvenim resursima i samostalno reši problem. Veoma česta situacija je dete koje ostavi domaći na stolu. I, naravno, majka ludi, "Znam da je u pitanju važan projekat iz istorije. Ionako izlazim, pa ću samo proći pored škole. Zar ne bi trebalo da ga jednostavno samo odnesem? Verovatno ne." Razlog zašto bi odgovor trebalo da bude negativan, a radi snalažljivosti je da iz ovog malog, uspešnog neuspeha možemo naučiti dve stvari. Kada kažem - uspešan neuspeh, mislim na neuspeh iz kog vaše dete nešto može naučiti i zbog kog će napredovati.
Tako, ukoliko ipak donesete odluku da ga ne odnesete, vaše dete će osmisliti taktiku da sledeći put ne zaboravi da ponese domaći - možda ga staviti na sto, ili gurnuti u vrata. Ali ono što je podjednako važno je da će morati da nauči kako da izađe na kraj sa svojim nezadovoljstvom i uznemirenošću, kada shvati šta je uradilo. I mama je u pravu. Biće uznemiren, ali to je okej. Roditelji mi često kažu, "Ne mogu da podnesem da vidim svoje dete nesrećno." A moj odgovor je, "Ukoliko ne možete da podnesete da gledate svoje dete nesrećno, bavite se pogrešnim poslom!" Zato što odgajanje deteta ima veze sa puštanjem i da iskuse, ono što zovemo - disfonična osećanja - a to je da budu nesrećna, i da onda otkriju da mogu da se oporave od toga.
Ukoliko pak rešite da odnesete domaći, nijedna od ovih lekcija neće biti naučena. Ne odnesete - i oni uče o taktici, a to je upravo način da razvijete snalažljivost kod dece.
Kreirate malo neophodnosti u njihovim životima, što mi zapravo ne volimo, ali zaista moramo da radimo.
Kreirate malo neophodnosti u njihovim životima, što mi zapravo ne volimo, ali zaista moramo da radimo.
